Amnezija

image

Ne znam kakve on ruke ima. Ne sjećam se. Ni njegovih zuba se ne sjećam, ni stopala, ničega.

Ne sjećam se ni kakve je cipele imao. Ja se ne sjećam cipela?! JA!
Ne sjećam se ni majice koju je nosio te večeri, ni da li je uopšte bila majica. Nosio je farmerke čini mi se ali nisam sigurna, ne znam, ne sjećam se.

Ne sjećam se ni zašto sam mu tog dana odgovorila na poruku. Tog i bilo kog drugog. Nije kao da mi klecaju koljena kad ga vidim. Ne. Dobro, možda me nešto zagrebucka u želucu.

Ne sjećam se ni što ga nisam pitala zašto me kog đavola zove. A htjela sam. A pitala sam ga svašta nešto drugo, i pričali smo. O bogo moj koliko smo pričali ali ne znam o čemu, rekoh vam, ne sjećam se.
Ma čak ni u telefon nisam nijednom pogledala. On je gledao. Ja jok. JA!

Ne sjećam se ni zašto se svaki jebeni put pored njega osjećam kao klinka. A nisam više. Odrasla sam. Nosim štikle i sve. I ne, ne treba mi pomoć dok u njima nabadam po kaldrmi. Treba joj

Ne sjećam se ni kako smo se pozdravili.
Ne bih se sjećala ni šta smo jeli da sve to nisam vidjela opet, oko pola pet ujutru, netaknuto povraćeno, na unutrašnjosti svoje wc šolje. Izgleda da to što me grebuckalo te večeri dobro ugrizlo za mesnatu gastričnu sluznicu.

Stomak mi je dobro, hvala na pitanju, uspješno okupiran probioticima i svakodnevnim problemima.
Još da izbacim iz glave jednu pjesmu i sve ok.

Nego znate šta je super? Svakog dana se malo više manje sjećam

Advertisements

Stella je Stella je Stella je Stella

Rekli su mi: “napiši priču”.

I ja sam krenula ali nisam mogla. A napisala sam ih toliko u životu. Pa sam onda čitala sve to što sam ranije napisala. Pa sam onda pomislila koji sam ja pametni car. Ili sam mozda bila i nisam više. Ali teško da možeš jednom da budeš pametni car pa da više ne budeš.
Onda sam čitala nešto što su drugi pisali. Isto neki pametni carevi. Samo bolji. Onda sam bila sebi glupa i obična. Onda i ružna jer to nekako ide u kompletu.

E onda sam pronašla onu jednu priču koju imamo svi mi što smo nekad nešto pisali, onu najbolju, onu najličniju,  najiskreniju, onu koju nikada nikome nećemo dati na čitanje. Pa sam plakala.  Jer pametni carevi nekad i to rade.

Pa sam napravila smoothie i pojela čokoladu. Mislila sam biće lakše. A nije bilo.
Nije bilo lakše ni posle gomile “divna si” poruka. Bilo je još teže.

I ništa. Evo sada razmišljam u koje krpe da obučem svoj nervni slomić.

I sve sam to stigla do podne.

A jutro je počelo tako divno.

NEMOJTE NIKADA DA MI KAŽETE “NAPIŠI PRIČU” !

Stiglo je!

Ono kad tek počne i nije previše vruće, nije gužva na putu do Budve a na Pržnu nađeš parking.

Ono kad se sita ispričaš sa Mađarima koji su krenuli u Perast.

image

Ono kad skineš čarape.

Ono kad nema ništa ljepše od kafe na plaži osim možda piva.

image

Ono kad prvi put u sezoni zaroniš ili poljubiš njegovo slano rame može i svoje.

Ono kad se završi prvomajska okupacija Ade.

image

Ono kad misliš da sunce nikad nije ljepše zalazilo.

Ono kad staviš neon žuti lak i prestaneš da se šminkaš.

Ono kad po plaži prošetas drugove trbušnjake jer svoje opet nemaš od ponedeljka u teretanu je l’ tako tako je.

image

Ono kad na svemu imas fleku od sladoleda.

Ono kad vino nije bilo nikad hladnije, smijeh nikad glasniji i život nikad ljepši.

STIGLO JE!

Šta sve možeš u Istanbulu za četiri dana?

Ništa! Eto to možeš.

Čini mi se da tek što sam došla i raspakovala se već sam sjedjela na koferu pokušavajući da ga zakopčam ali ne može u jedan kofer i 156 odjevnih kombinacija i gomila začina i dva kila turskih slatkiša. Jednostavno ne može. Jesi morala i one od nara da kupiš? Jesam, morala sam!

I dok me je taksista, naš čovjek od naših ne možeš pobjeći, vozio nazad na aerodrom i objašnjavao šta sve nisam stigla ja sam razmišljala kako da se što prije vratim u Istanbul i kako sam ipak stigla nešto. Stigla sam da ostanem bez daha.

10491237_10206277513677324_6963428178059450691_n

I to ne mislim bukvalno mada se i to desilo onda kad sam jurila da stignem voz na Taksimu misleći da je drugarica pored mene pa smo imale onaj filmski momenat kad nas automatska vrata razdvajaju i ono grljenje za četiri minuta na sledećoj stanici kao da se godinama nismo vidjele. Nisam mislila na to. Nego ono baš bez daha.

10313052_10206277571318765_8856326404881939750_n

E to sam htjela da vam kažem. Kako je Istanbul onaj bezdahoostavljajući grad. Divan, veliki grad. Onaj veliki grad u kome te nije sramota da skačeš po trgu dok drugarica pokušava da te uslika u letu. Dobro, posle desetog puta te malo sramota. Toliko velik da se izgubiš dok kažeš “merhaba” ali te tako izgubljenu uvijek pronađe neki brko koji ti pokaže put i ljubazno pozove da kasnije svratiš u njegov restoran ka kafu, čaj, ručak.

10428420_10206277512157286_1420292583814850177_n

To je grad u kome su me zvali “catka moja” i “Šakira” pa mi posle objašnjavali što me muškarci toliko spopadaju.

522088_10206277508277189_4541917198961751619_n

11082212_10206277508597197_7718826733167118573_o

Ali ‘ajde da vjerujem da se to dešavalo zbog toga što sam najljepša na svijetu a ne iz nekih drugih razloga.  😉 Da, zvali su me još i Elane, ovi iz starbucks-a koji ni iz desetog pokušaja nisu uspijeli da mi ubodu ime.

10314737_10206277511077259_1927872758882324685_n

I još sam htjela da vam kazem kako sam u tom gradu potpuno zamotanih žena sa chanel torbama gledala nastup crnca u fraku i vrtoglavo visokim potpeticama, sa sve cilindrom, koji dok pjeva se uvaljuje muškarcima u krilo i lep densuje ne dajući im da na miru jedu svoj ukusan, ipak za mene malo prezačinjen, kebab.

I da sam nalivena very berry margaritama pomazila svaku mačku u Istiklal ulici. I da sam se oduševila što su u ponoć knjižare pune ljudi. I da nisam fotkala u Dolmabahce palati gdje je zabranjeno sve dok nisu Japanci počeli a onda sam počela i ja jer kad mogu oni civilizovani mogu i ja divljakuša sa Balkana.

11000166_10206277510117235_8589998714437586622_n

11076174_10206277720322490_2774548652190196187_n

A sva četiri dana uredno sam sa sobom vukla knjigu “The museum of innocence” i poslednjeg sam konačno stigla do Pamukovog istoimenog muzeja i šta? Poljubila vrata. To je zato što sam boginja organizacije jelte. A onda sam ukapirala. Pa ja moram da se vratim u ovaj grad. Ne može moja knjiga bez pečata iz muzeja. Ne može.

I da znate vratiću se u Istanbul. Zbog pečata. Dobro, malo i zbog najbezdahoostavljajućeg trenutka: ispijanja sahlepa s pogledom na Bosfor

10436092_10206277509197212_3615386875549424707_n

Nemam ti kad

Nemamo vremena za dugo ispijanje prve jutarnje kafe.

Nemamo vremena za tuširanje do poslednje kapi tople vode.

Nemamo vremena ni da nazovemo prijatelje i pitamo ih kako su ali ono baš ih pitamo. Ili da odemo do onih koji zive u drugom gradu i čvrsto ih zagrlimo.

Nemamo vremena ni za seks nego sve nesto na brzaka.

Ni za one tri započete knjige na noćnom stočiću.

Nemamo vremena ni za one filmove za koje smo obećali sebi da ćemo imati.

Mama, tata, drago mi je da vas vidim ali nemam sad vremena za te vaše priče ionako sam ih čuo hiljadu puta.

Rođaci? Ko još za njih ima vremena?

Ma pusti taj čvorić na dojci znaš li ti koliko se čeka red kod doktora?

Jesi lud da kuvamo, za to nam treba najmanje sat vremena, gladna sam, daj da narucimo picu.

A što da idemo u muzej u našem gradu, to možemo uvijek, gdje bas danas kad nemamo vremena?

Ali imaćemo, sjutra, sledeće nedelje, evo od ponedeljka ćemo naći vremena za sve.

I čekamo neke povoljnije trenutke, slobodne dane, vikende i godišnje odmore i tako čekajući umremo. Ili smo mozda već mrtvi? Jer teško da je ovo život

There is no Gargamel in this story

KOLAŠIN. Možda je vama mali, nezanimljiv grad ali meni je jedan od najdivnijih na cijelom svijetu.

2014-10-14-00.56.04-1024x575

Nezanimljiv vam je jer:

– vi se vjerovatno niste nikada peli uz Biočinovice i spavali u kući koja miriše na majčinu dušicu koja se suši

-niste nikada brali po brdima šumske jagode preskačući potok koji Ana nije mogla da preskoči pa je upala u njega a vi onda palili vatru da joj sušite robu da joj strina ne viče

– vi se niste nikada pobili u njemu sa osobom koju sada najviše na svijetu volite jer vam je pocijepala štrumf karte

– vama maloj sa mora se nikada nisu sprdali što ne znate da pravite sneška pa vas učili kako se to radi i kako se prave grudve

– niste nikada ležali na kariranom ćebetu ispod šljive ljuti što ste previše mali da vam daju da plastite

– niste sigurno ni obožavali kamen na donjem trgu iz kog izlazi voda i niste u prodavnici “Veletrgovina Kolašin” pored kamena kupovali bombone od banane tvrde kao kamen

IMG_20141012_145338-1024x1024

IMG_20141014_005746-1024x1024

– i niste lovili skakavce po livadi i stavljali ih u kutiju od šibica da bi striko išao ujutro na Svinjaču da peca pastrmke

– niste nikada ni išli u Bjanku dok je bila Bjelasica na najgoru voćnu salatu na svijetu

– i sigurno se niste prvi put u životu poljubili u Selektu dok je u pozadini isla Kalifornikejšn od Pepersa

-i niste nikada upoznali neke divne tamošnje ljude…znam da niste

Eto. Mozda ste svratili na kačamak u Savardak ili Vodenicu, možda ste se par puta spustili niz staze na Bjelasici ali ne znate vi kakav je to grad. Pojma vi nemate.

IMG_20141011_173931-1024x1024

I bila sam opet posle dužeg vremena i na prvi pogled izgleda da se ništa nije promijenilo: ista glavna ulica, isti trgovi, voda iz kamena, prodavnica odmah do samo nemaju bombone od banane pitala sam…čak i Selekt i dalje postoji…ali u stvari ništa nije isto. Nema onih ljudi koji su činili moj Kolašin. Tužno je to ali opet valja naći utjehu u tome da svaki ćosak budi najljepse uspomene na njih.

A ja kao Kolašin, ista opet sam se ljubila u Selektu a opet različita. Odrasla. Napredovala od igranja sa štrumf kartama do spavanja u štrumfastičnoj štrumf-pečurka kući.  

IMG_20141011_133758-1024x1024

Ma jeste li vi uopste ikada bili u Kolašinu?

Insomnia made me do it

Neki ljudi u ponoć idu da spavaju, neki bježe sa bala ostavljajući cipelicu za sobom, neki razmišljaju da li da prvi pošalju poruku ili ne, neki naprave blog.

A nije da imam vremena za blog. Nemam. Obaveze me pritiskaju, stežu oko vrata, gaze po leđima dok pršljenovi blago krckaju. Moje obaveze, tuđe, one koje su mi uvalili samo zbog toga što ne znam da kažem: “sjaši”. Možda ne bi bilo toliko strašno da ja  znam racionalno s vremenom. Ali ne znam. U stvari ja ne znam racionalno ni sa čim, vremenom, novcem, ljudima, slatkišima, džinom, pjesmama. Baš ni sa čim. I to je okej, čak i simpatično nekim čudnim, mojim ljudima.

Njima je okej i to što sam opsjednuta cipelama, što volim tufne, što mi je šampanjac doručak, što plačem u bioskopu i to što svuda sa sobom vučem neku lijepu svesku u koju lijepom olovkom upisujem neke svoje žvrljotine i poneki tuđi stih. Nekad i Mikin (ajde, ajde, ne osuđujte, super je Mika) tumblr_mzkclcVppO1qf8vsxo1_1280 Njima su okej i moji hirovi, moj kreštavi glas, lažna samouvjerenost i pjegice u julu. Ali samo njima. Jer oni su pravi. I istina je da ponekad želim velike stvari, široke bulevare, nevjerovatne visine i topline. Ponekad. Uglavnom želim samo da se pokrijem preko glave ili jedem nesto lijepo okruzena tim pravim ljudima.

Jer dani mogu biti naopaki, ljudi ne smiju, ljudi moraju biti pravi!