Neki ljudi u ponoć idu da spavaju, neki bježe sa bala ostavljajući cipelicu za sobom, neki razmišljaju da li da prvi pošalju poruku ili ne, neki naprave blog.

A nije da imam vremena za blog. Nemam. Obaveze me pritiskaju, stežu oko vrata, gaze po leđima dok pršljenovi blago krckaju. Moje obaveze, tuđe, one koje su mi uvalili samo zbog toga što ne znam da kažem: “sjaši”. Možda ne bi bilo toliko strašno da ja  znam racionalno s vremenom. Ali ne znam. U stvari ja ne znam racionalno ni sa čim, vremenom, novcem, ljudima, slatkišima, džinom, pjesmama. Baš ni sa čim. I to je okej, čak i simpatično nekim čudnim, mojim ljudima.

Njima je okej i to što sam opsjednuta cipelama, što volim tufne, što mi je šampanjac doručak, što plačem u bioskopu i to što svuda sa sobom vučem neku lijepu svesku u koju lijepom olovkom upisujem neke svoje žvrljotine i poneki tuđi stih. Nekad i Mikin (ajde, ajde, ne osuđujte, super je Mika) tumblr_mzkclcVppO1qf8vsxo1_1280 Njima su okej i moji hirovi, moj kreštavi glas, lažna samouvjerenost i pjegice u julu. Ali samo njima. Jer oni su pravi. I istina je da ponekad želim velike stvari, široke bulevare, nevjerovatne visine i topline. Ponekad. Uglavnom želim samo da se pokrijem preko glave ili jedem nesto lijepo okruzena tim pravim ljudima.

Jer dani mogu biti naopaki, ljudi ne smiju, ljudi moraju biti pravi!

Advertisements