Nemamo vremena za dugo ispijanje prve jutarnje kafe.

Nemamo vremena za tuširanje do poslednje kapi tople vode.

Nemamo vremena ni da nazovemo prijatelje i pitamo ih kako su ali ono baš ih pitamo. Ili da odemo do onih koji zive u drugom gradu i čvrsto ih zagrlimo.

Nemamo vremena ni za seks nego sve nesto na brzaka.

Ni za one tri započete knjige na noćnom stočiću.

Nemamo vremena ni za one filmove za koje smo obećali sebi da ćemo imati.

Mama, tata, drago mi je da vas vidim ali nemam sad vremena za te vaše priče ionako sam ih čuo hiljadu puta.

Rođaci? Ko još za njih ima vremena?

Ma pusti taj čvorić na dojci znaš li ti koliko se čeka red kod doktora?

Jesi lud da kuvamo, za to nam treba najmanje sat vremena, gladna sam, daj da narucimo picu.

A što da idemo u muzej u našem gradu, to možemo uvijek, gdje bas danas kad nemamo vremena?

Ali imaćemo, sjutra, sledeće nedelje, evo od ponedeljka ćemo naći vremena za sve.

I čekamo neke povoljnije trenutke, slobodne dane, vikende i godišnje odmore i tako čekajući umremo. Ili smo mozda već mrtvi? Jer teško da je ovo život

Advertisements