Šta sve možeš u Istanbulu za četiri dana?

Ništa! Eto to možeš.

Čini mi se da tek što sam došla i raspakovala se već sam sjedjela na koferu pokušavajući da ga zakopčam ali ne može u jedan kofer i 156 odjevnih kombinacija i gomila začina i dva kila turskih slatkiša. Jednostavno ne može. Jesi morala i one od nara da kupiš? Jesam, morala sam!

I dok me je taksista, naš čovjek od naših ne možeš pobjeći, vozio nazad na aerodrom i objašnjavao šta sve nisam stigla ja sam razmišljala kako da se što prije vratim u Istanbul i kako sam ipak stigla nešto. Stigla sam da ostanem bez daha.

I to ne mislim bukvalno mada se i to desilo onda kad sam jurila da stignem voz na Taksimu misleći da je drugarica pored mene pa smo imale onaj filmski momenat kad nas automatska vrata razdvajaju i ono grljenje za četiri minuta na sledećoj stanici kao da se godinama nismo vidjele. Nisam mislila na to. Nego ono baš bez daha.

E to sam htjela da vam kažem. Kako je Istanbul onaj bezdahoostavljajući grad. Divan, veliki grad. Onaj veliki grad u kome te nije sramota da skačeš po trgu dok drugarica pokušava da te uslika u letu. Dobro, posle desetog puta te malo sramota. Toliko velik da se izgubiš dok kažeš “merhaba” ali te tako izgubljenu uvijek pronađe neki brko koji ti pokaže put i ljubazno pozove da kasnije svratiš u njegov restoran ka kafu, čaj, ručak.

To je grad u kome su me zvali “catka moja” i “Šakira” pa mi posle objašnjavali što me muškarci toliko spopadaju.

Ali ‘ajde da vjerujem da se to dešavalo zbog toga što sam najljepša na svijetu a ne iz nekih drugih razloga.  😉 Da, zvali su me još i Elane, ovi iz starbucks-a koji ni iz desetog pokušaja nisu uspijeli da mi ubodu ime.

I još sam htjela da vam kazem kako sam u tom gradu potpuno zamotanih žena sa chanel torbama gledala nastup crnca u fraku i vrtoglavo visokim potpeticama, sa sve cilindrom, koji dok pjeva se uvaljuje muškarcima u krilo i lep densuje ne dajući im da na miru jedu svoj ukusan, ipak za mene malo prezačinjen, kebab.

I da sam nalivena very berry margaritama pomazila svaku mačku u Istiklal ulici. I da sam se oduševila što su u ponoć knjižare pune ljudi. I da nisam fotkala u Dolmabahce palati gdje je zabranjeno sve dok nisu Japanci počeli a onda sam počela i ja jer kad mogu oni civilizovani mogu i ja divljakuša sa Balkana.

A sva četiri dana uredno sam sa sobom vukla knjigu “The museum of innocence” i poslednjeg sam konačno stigla do Pamukovog istoimenog muzeja i šta? Poljubila vrata. To je zato što sam boginja organizacije jelte. A onda sam ukapirala. Pa ja moram da se vratim u ovaj grad. Ne može moja knjiga bez pečata iz muzeja. Ne može.

I da znate vratiću se u Istanbul. Zbog pečata. Dobro, malo i zbog najbezdahoostavljajućeg trenutka: ispijanja sahlepa s pogledom na Bosfor