Rekli su mi: “napiši priču”.

I ja sam krenula ali nisam mogla. A napisala sam ih toliko u životu. Pa sam onda čitala sve to što sam ranije napisala. Pa sam onda pomislila koji sam ja pametni car. Ili sam mozda bila i nisam više. Ali teško da možeš jednom da budeš pametni car pa da više ne budeš.
Onda sam čitala nešto što su drugi pisali. Isto neki pametni carevi. Samo bolji. Onda sam bila sebi glupa i obična. Onda i ružna jer to nekako ide u kompletu.

E onda sam pronašla onu jednu priču koju imamo svi mi što smo nekad nešto pisali, onu najbolju, onu najličniju,  najiskreniju, onu koju nikada nikome nećemo dati na čitanje. Pa sam plakala.  Jer pametni carevi nekad i to rade.

Pa sam napravila smooty i pojela čokoladu. Mislila sam biće lakše. A nije bilo.
Nije bilo lakše ni posle gomile “divna si” poruka. Bilo je još teže.

I ništa. Evo sada razmišljam u koje krpe da obučem svoj nervni slomić.

I sve sam to stigla do podne.

A jutro je počelo tako divno.

NEMOJTE NIKADA DA MI KAŽETE “NAPIŠI PRIČU” !

Advertisements